Za njega sam saznao preko domaćeg foruma Dizajn Zona gde je pod nikom korto prat. Zapao mi je još odavno za oko, kao neko ko koristi medijum fotografije na nesvakidašnji način, pronalazeći najzanimljivije detalje sasvim običnih scena i time dobijajući prilično apstraktne rezultate.

Ipak portfolio mu je prilično raznovrstan, sadrži sve od pomenutog, preko ulične i reportažne fotografije (sa neizbežnim fotkama cigančića, beskućnika, baba itd.) do akta. U svakom slučaju, on mi je jedan od omiljenih ljudi koji postuju na DZ, pored još ranije pomenutog lukestrike i još nekih ljudi o kojima će možda u budućnosti biti reči…

Da ne smaram više, evo par fotki, a još dosta možete naći na njegovom sajtu.

(6 votes so far)

Po rečima ljudi iz Ikee, do promene je došlo kako bi isti font mogli da koriste svuda na svetu, kako na internetu tako i u štampi. IKEA Sans (modifikovana verzija Future, rađena od strane Robina Nicholasa), font koji ova firma koristi već 50 godina, nema npr azijske karaktere. Iz ovih razloga rešili da je zamene za mnogo univerzalniji font – Verdanu.

Međutim, moje pitanje, ali i ne samo moje, i dalje stoji – zasto!?? Jedini odgovor je izgleda – jbg…

Sa starim fontom:

Sa novim fontom:

(via idsgn)

Opet ja o advertajzingu 🙂

Ova dva dokumentarca nemaju preterano veze jedan sa drugim, osim očiglednog, ali sam za njih saznao u istom danu pa što da ne podele post… 😀 Jedva čekam i jedan i drugi da se pojave online… Evo malo teksta o njima i trejlera:

Art & Copy

“Directed by Doug Pray (SURFWISE, SCRATCH, HYPE!), it reveals the work and wisdom of some of the most influential advertising creatives of our time. … Exploding forth from advertising’s “creative revolution” of the 1960s, these artists and writers all brought a surprisingly rebellious spirit to their work in a business more often associated with mediocrity or manipulation: George Lois, Mary Wells, Dan Wieden, Lee Clow, Hal Riney and others featured in ART & COPY were responsible for “Just Do It,” “I Love NY,” “Where’s the Beef?,” “Got Milk,” “Think Different,” and brilliant campaigns for everything from cars to presidents. …”

…

Lemonade

“Ovaj dokumentarac prikazuje sudbinu 70.000 profesionalaca iz sveta advertajzinga koji su izgubili posao tokom recesije. Prateći one kojima se manje posrećilo, zamisao filma je da istraži šta se zapravo događa kada kreativci nekada zaposleni u industriji advertajzinga bivaju primorani da budu “kreativni” sa sopstvenim životima.

Film je najavljen za septembar, a streamovaće se besplatno na Internetu. Zanimljivo je istaći da je samim tim činom automatski diskvalifikovan iz konkursa dokumentarnih filmova. Ali kako već i sam Proulx kaže: ‘Što više ljudi koji su izgubili posao vide ovaj film, to bolje. Radije bih da milion nezaposlenih pogledaju film nego njih 500 na filmskom festivalu.'”

(preko raznih kul blogova: hrrrthrrr, swissmiss, designed, idsgn…)

(2 votes so far)

Čuo sam za ovu seriju još odavno, ali sam gledao neke druge u tom trenutku pa nisam imao slobodnog vremena za nju. Ali konačno se ukazalo nešto vremena, i odgledao sam prvu sezonu.

Za one koji ne znaju o čemu se radi – u pitanju je serija o ljudima koji rade u advertajzing agenciji 50ih – 60ih godina prošlog veka.

Međutim serija zapravo nije ono što sam očekivao – iako ima dosta sjajnih brainstorming sešn-a i glavni lik je fenomenalan u tome što radi, nije u prvom planu pravljenje reklama, već odnosi među ljudima, kako u firmi tako i van nje. Takođe veliki je akcenat na stvarima o kojima ljudi razmišljaju i koje ih muče, ali nemaju sa kime da podele.

Pomalo je dosadna/spora na početku, kao što je bilo i samo to vreme, ali kad se navikne na ovakav tempo, uopšte ne smeta čak doprinosi sveukupnom kvalitetu serije. Vrlo je zanimljiva i smešna na trenutke, ali je zapravo prilično ozbiljna – ne znam kako je ostalima, ali mene svaka epizoda ostavi malo sjebanijeg nego što sam bio kad sam krenuo da je gledam.

Sve u svemu, serija je sjajna i preporučujem je svakome!

Ovde možete videti primer jedne od scena, da steknete kakav takav utisak o seriji (ne daju da se embeduje klip…).

(4 votes so far)

…i ujedno su mi jedna od najzanimljivijih retro stvari na koje se ljudi lože 🙂 Ovi motorčići (našim ljudima poznatiji kao Tomosi) uzimaju sve više maha u americi i to među mlađom populacijom, iako po difoltu ne mogu da idu brže od 50-60 km/h (mada nabudženi da mogu da razviju i do 80, neki čak i do 100). I naravno, nisu u pitanju novi motori, nego stari koje su vozili njihovi roditelji 70ih, koje su našli kako rđaju u garaži… 😉 Još jedna zanimljiva činjenica mi je da iako troše neuporedivo manje benzina nego običan motor, ili kola – zagađuju mnogo više…

Ono zbog čega sam zapravo počeo da pišem ovaj post je sjajna fotoreportaža koju je Bryan Derballa uslikao za Raw file blog Wired magazina, provodeći dosta svog vremena sa jednom od Moped bandi Njujorka… Evo par fotki, a mnogo više i slika i texta možete videti ovde i ovde.

(3 votes so far)

Ovo je album koji ubedljivo najviše slušam poslednjih par meseci. U pitanju je elektronika/elektropop, nešto kao MGMT, možda ste ih videli na TVu… Nisam ranije pisao o njemu, iako je odavno izašao album, jer mi prvo vreme nisu delovali interesantno (pomalo zbog ovog lika što ima ofarbanu liniju preko očiju ;)), ali sam uz devojku preslušao album i ostao prijateno iznenađen, uživancija muzika… A i zanimljiva je jako, kome bi palo napamet da tako peva?! 😀

Evo dva spota koja su izbacili da skapirate u kom je fazonu muzika:

Btw, glad to be back! 🙂 Malo je teško sad ući ponovo u fazon sa redovnim pisanjem, pogotovu jer sam odmah po povratku sa odmora opet zatrpan obavezama, ali potrudiću se 🙂 Uživajte!

(1 votes so far)